bema februar2017

Tropic mojMarket optimize

Ako je Srbija ikada imala međunarodno priznatog ekonomistu koji u svojoj specijalnosti važi za vodeći svetski autoritet to je onda Branko Milanović. Njegova knjiga “Globalna nejednakost: Novi pristup eri globalizacije” se 2016. našla na listi 12 najboljih knjiga iz oblasti biznisa i ekonomije po izboru Fajnenšal tajmsa. U Njemačkoj je dobila nagradu za najbolju političku knjigu, a Forin polisi je 2013. Milanovića svrstao među 100 svetskih tviteraša koje treba pratiti.

brankomilovanovic

 

Milanović je sva ova priznanja dobio baveći se temom nejednakosti, koja je bila izopštena iz ekonomskih mejnstrim krugova. Nobelovac Robert Lukas je 2005. godine izjavio da je “izučavanje nejednakosti najotrovnija tendencija u ekonomiji”, a Martin Feldstajn, bivši šef Reganovog ekonomskog savjeta i profesor na Harvardu, prilikom jednog izlaganja Milanovića rekao je da “nejednakost uopšte nije tema”. Danas se Milanovićev rad na izučavanju kretanja globalnog dohotka od 1988. do 2011. godine koristi za objašnjavanje svjetskih događaja kao što su brexit ili dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD.

U sali na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na čiji poziv je otvorio konferenciju o šansama za privredni rast Srbije, a koji je pohađao pre 35 godina, sa panama šeširom u ruci, Milanović upozorava da je Srbiji potrebno minimalno tri odsto održivog privrednog rasta godišnje da bi se izvukli iz rupe u koju je upala devedesetih godina prošlog vijeka:

“Da li ćemo to dostići ne znam, jer smo u prošlosti imali velike fluktuacije. Ja vidim dva osnovna problema. Jedan važi za cijeli region, odnosno za ovaj dio Balkana, a to je da imamo deficit platnog bilansa više od 100 godina. To je strukturalni problem. Nekad se Srbija zaduživala kod Francuske, pa kod Njemačke, pa Amerike, pa je bila reciklaža petrodolara kada se Tito zaduživao i to se nastavlja, a naš dug raste. Mi prosto ne proizvodimo dovoljno u odnosu na to koliko trošimo na kupovinu dobara.

Drugi problem je specifično srpski. To je uništavanje privrede kroz hiperinflaciju i sankcije devedesetih i to u najgorem trenutku. Mi smo već 80-ih imali stagnaciju tako da još od 70-ih ništa novo nije investirano. U vremenu brzog tehnološkog razvoja u ostatku svijeta mi smo imali najgore performanse. Režim Miloševića je najgori u istoriji Srbije i može da se poredi samo sa najgorim periodom turske vladavine. Da je takav režim došao na vlast u 15. veku to ne bi bila šteta jer se tada niko nije razvijao, ali u vreme velikih tehnoloških promijena mi nismo investirali. Kada je on završio vladavinu, sve je bilo rastureno. U neku ruku se i dalje nismo izvukli iz rupe u koju smo tada upali. Taman smo počeli da se izvlačimo kada je došla kriza 2008. i ponovo smo otišli nadole.

Bilo bi dobro kada bismo uspjeli da se vratimo na tri odsto, ali je pitanje da li će se to ostvariti i pitanje je da li će to biti konstantno. Stope rasta koje bi nama bile potrebne da bi napravili nešto značajnije su pet-šest odsto. Ali to je očigledno nedostižno.”

Prema nekim istraživanjima u Srbiji je najveća nejednakost dohotka u Evropi.

Ja se ne bavim Srbijom pojedinačno, ali znam u čemu je problem. Anketa SILC koja se sprovodi u cijeloj Evropi pokazuje da Srbija i Makedonija imaju najveću nejednakost dohotka u Evropi. S druge strane Ankete o potrošnji domaćinstva koju radi RZS i koja obuhvata i dohodak pokazuje manju nejednakost, odnosno da je nejednakost u Srbiji na nivou proseka zemalja OECD i Evrope. Problem je što u anketi SILC nije uključena nemonetarna potrošnja. Radi se o domaćinstvima koja su u zemljama kao što su Srbija i Makedonija ili BiH brojna, a koja proizvode za sopstvenu potrošnju. Ankete o potrošnji domaćinstava su uvek pokazivale visok nivo naturalne potrošnje koja je bila stabilizator nejednakosti. Takođe, nejednakost u raspodeli potrošnje je manja nego u raspodeli dohotka, jer bogati više štede za razliku od siromašnih koji se zadužuju.

Vi se bavite globalnom nejednakošću dohotka. Gde se nalazi Srbija na toj skali?

Srbija je po nivou nejednakosti na svetskom proseku, možda i ispod njega. Međutim, u odnosu na druge zemlje bivše Jugoslavije i uopšte regiona, Srbija stoji prilično loše. 30 odsto srpskog stanovništva ima dohodak ispod minimalnog dohotka u Sloveniji. Ili recimo da više od 60 odsto stanovništva u Srbiji ima dohodak niži od minimalnog dohotka u Nemačkoj. Moji rezultati počinju od 1988. godine, a Srbija je od tada imala loš period i pala u odnosu na većinu zemalja istočne Evrope. Po tim pokazateljima je čak i Crna Gora ispred Srbije. U odnosu na svetski prosek rasta dohotka Evropa zaostaje, a Srbija zaostaje u odnosu na Evropu.

Kako se odliv mozgova odražava na nejednakost, jer Srbija se kotira veoma loše, među najgorima na svijetu po nemogućnosti da zadrži obrazovane kadrove?

Na globalnom nivou migracije su dobra stvar, jer one dopuštaju da ljudi odlaze iz siromašnijih u bogate zemlje, da povećavaju dohodak i smanjuju siromaštvo. Sa tačke gledišta zemalja to je problem jer, kao u Srbiji, obrazujete ljude i oni odlaze, a da od njih nemate nikakve koristi. Evo ja sam besplatno studirao Ekonomski fakultet i otišao u inostranstvo. Doduše ne znam koliko bi imali koristi od ekonomiste, ali odlaze i ljekari, inženjeri, softveraši. To jeste gubitak za zemlje, a problem je što nemaju načina da taj novac dobiju natrag, a s druge strane ne mogu da zadrže ljude. To je nerazrešiv problem. Tu Srbija možda ima i sreću što nije u EU, jer pogledajte Bugarsku i Rumuniju. Bugarsku je napustilo dva miliona ljudi. S pozitivne strane, neki od tih ljudi se vraćaju, donose znanje, tehnologiju, inovacije.

Za razliku od većine ekonomista vi imate malo drugačiji stav po pitanju doznaka koje ti ljudi šalju iz inostranstva.

Ja ne smatram da u te pozitivne efekte treba staviti doznake. One jesu značajne, ali doznake su privatni transferi. Šaljete novac porodici zato što hoćete da imate privatni dobitak. Zato sam prilično alergičan na to kada ljudi iz dijaspore govore o svom velikom doprinosu Srbiji zato što šalju doznake. To je privatna odluka vođena privatnim interesima.

U vašoj knjizi “Globalna nejednakost” posebnu pažnju javnosti dobio je grafikon koji pokazuje rast i raspodelu dohotka od 1988. do 2008, koji je zbog svog izgleda dobio naziv “slon”. Možete li da ga objasnite?

 

grafikon 768x453

 

Kod tog grafikona su tri glavne poente. Prva je da je najveći dobitnik procentualno od 1988. rastuća srednja klasa iz Azije, naročito iz Kine. Dve milijarde ljudi je u ovom periodu dupliralo dohodak, a neke kategorije su čak tri puta povećale dohodak. Druga ključna tačka je da pripadnici američke, nemačke i japanske srednje klase nisu imali nikakav rast dohotka u ovom periodu. Treća poenta je da je jedan odsto najbogatijih na svijetu imao najveći rast dohotka u apsolutnom iznosu, a prilično veliki u relativnom.

Danas mnogi ovaj grafikon koriste da objasne dešavanja poput brexita ili izbora Trampa.

Da, mnogi ga koriste u svojim analizama. Srednja klasa u zapadnim zemljama našla se priklještena između rasta dohotka ljudi u Kini koji izvoze robu i na neki način im uzimaju poslove, i s druge strane najbogatijih u svojim zemljama kojima je globalizacija veoma prijala. Onda se tumači da su Tramp i brexit posledica toga, mada sam grafikon ne obuhvata uzročno-posledične veze.

Kako će rast protekcionizma na zapadu uticati na globalnu nejednakost?

Priča o protekcionizmu je precijenjena. Ako pogledate, nema nikakvih mjera u tom pogledu. Tramp je govorio nešto, možda dođe do pregovora oko NAFTA-e, ali za sada je sve na verbalnom nivou. I u Engleskoj samo govore da hoće da izađu iz EU, ali nema nekih promijena. Pogotovo sada posle izbora u Engleskoj oni su u haosu, tako da se ni ne zna kakvu će politiku voditi. Treba razlučiti taj govor od realnosti, jer u praksi nema nikakvog rasta protekcionizma.

Volter Šajdel je u knjizi “Great leveler / Veliko izjednačavanje” iznijeo teoriju da u istoriji do izjednačavanja ljudi dolazi sa ratovima, krizama i epidemijama. Kako vi na to gledate?

Volter Šajdel i ja se poznajemo, on je čitao moje radove i ja ga poštujem, ali mislim da je to suviše jednostrano postavio i složio bih se sa njim samo djelimično. To ja nazivam malignim faktorima. Cjelokupno smanjenje nejednakosti koje se dešavalo i na zapadu i u socijalističkim zemljama ne može se objasniti samo ratovima i destrukcijom. Doduše, on socijalistički eksperiment posmatra kao uništavanje za vrijeme kolektivizacije u SSSR-u. Ali smanjenje nejednakosti na zapadu je bilo rezultat velikog poboljšanja obrazovnog sistema, poboljšanja transfera, snage sindikata da povećaju radničke nadnice. Sve su to akcije koje su povećale snagu radničke klase u odnosu na kapital. Drugi svjetski rat je doveo do masovnog uništavanja imovine, ali to ne objašnjava sve.

Vaša teza je da je najveći deo nejednakosti u stvari slučajan i da zavisi od toga gdje ste rođeni.

To jeste istina. Oko 60 odsto razlika u visini dohotka, u globalnoj perspektivi i u prosjeku, zavisi od toga u kojoj ste zemlji rođeni. Još 20 odsto zavisi od bogatstva roditelja. Tako da vama ostaje 20 odsto, da se svojim sposobnostima izborite za što veći dohodak. Nekada je bilo važno da li ste rođeni u bogatoj porodici, jer su najsiromašniji u siromašnim zemljama imali jednako nizak dohodak kao siromašni u bogatim zemljama. Od industrijske revolucije rast dohotka u Evropi i Americi ubrzano raste, dok u Aziji i Africi stagnira. Tako smo došli do toga da siromašni u bogatoj zemlji imaju više nego srednji sloj ili čak bogati u siromašnoj zemlji.

 

Izvor: Pescanik.net