Ljubomir Karanikić je već 30 godina ugostitelj. Zajedno sa suprugom Željkom vodi konobu Spilja u Starom Baru.
Iako je po struci građevinac, u ovaj posao zaljubio se kada je prvi put stao iza šanka. Njegova konoba napravljena je u rustičnom stilu a većina nameštaja od maslinovog drveta.
Kaže da novac u privatnom poslu nije cilj već samo sredstvo, te da koliko god da zarađujete ne treba da budete rob svog novca.
„Ovo je jedna od prvih konoba u ovom kraju koja je rađena u autentičnom stilu.
Ulazna vrata su rađena od maslinovog drveta, deo nameštaja kao i ukrasi.
Mozaik na plafonu napravljen je od otpadaka maslinovog drveta.
To ljudi obično bace ili nalože u vatru, ali ne znaju koliko je maslina posebno i vrlo kvalitetno drvo koje napolju može da izdrži 2.500 godina, a zamislite koliko je tek dugovečno u zatvorenom prostoru“, kaže Ljubomir.

On podseća da je na ovom mestu, gde je danas njegova konoba Spilja, nekada bila poznata barska pekara koja je pekla hleb na drva. On je kupio taj prostor, restaurirao i napravio konobu u rustičnom stilu, pre 13 godina.
„Porekom sam iz Šestana, jednog mesta na Skadarskom jezeru.
Izgradnjom ovakve konobe imao sam želju da se vratim u vreme svojih predaka. Zidovi su bez hemije, kafom sam ih farbao kako bih dobio autentičan izgled.
Kamen je sa ovog prostora kao i maslina od koje sam napravio dobar deo enterijera“.

Ljubomir je pre ovog posla bio šef gradilišta. Zatim je radio u preduzeću koje u Baru održava stanove. U ugostiteljstvu obreo se igrom slučaja.
„Kada je moj brat, koji živi i radi u Americi, kupio restoran Pirat u Sutomoru, počeo sam da se bavim ugostiteljstvom.
Kada sam stao sa druge strane šanka, shvatio sam da je to posao za mene. Da bi se ovaj posao radio valjano morate naučiti mnogo toga. Meni je trebalo tri godine da sve savladam – od nabavke, preko kulinarstva, do finansija. Toliko sam dobro savladao kulinarstvo da sam čak izmislio nekoliko jela koja se služe u ovoj konobi, poput Šestamburgera ili Šestanske pite“, priča on.

Prema njegovim rečima ovo je porodičan biznis koji on i supruga zajedno rade. Deca su kaže na školovanju ali ostaje vremenu da proceni da li će i oni nastaviti stopama svojih roditelja.
„U konobi redovno svira i moja klapa Spilja. Ja sam tu prateći vokal, ali uživam u muzici. Svaki nastup počinjemo sa pesmom ’Od Vardara pa do Triglava’ jer nas ta pesma podseća na neka lepša vremena.
Živeo sam u vreme kada je Jugoslavija bila jedna zemlja. Jesam Crnogorac, ali duša mi je i dalje jugoslovenska.
Na spratu na polici imam bistu Josipa Broza, fenjer Draže Mihajlovića, čuturu iz koje je pio Ante Pavelić i violinu koja je poklon od Envera Hodže. Takođe na drugoj polici su i sve svete knjige iznad kojih sam napisao – Mesto koje nas spaja“.

Ljubomir kaže da u današnje vreme ljudi previše trče za novcem. On smatra da je novac osnov i sredstvo za život ali nije krajnji cilj, te da bi on voleo da kada dođe vreme da se preseli kod Boga, njegov konto u banci bude nula.

Izvor: Bizlife

Reklama