Vladimir: Interesantno je da ni ja ni moja supruga nemamo nikakve veze sa gastronomijom. Ona je vaspitač a ja inženjer grafičkog dizajna, što je svakako bilo od velike pomoći kada smo razvijali našu ideju. A ona je došla kao nadogradnja veoma slične stvari na koju smo naletjeli na internetu i čije je koncept bio tako lijep i inovativan da sam znao da postoje dvije opcije – da ja pokrenem istu priču u Srbiji ili da neko drugi to učini, prije ili kasnije. Činilo mi se i da će opcija praktično upakovanog, zdravog obroka dobro doći ljudima koji, poput mene, osam sati dnevno provode za računarom, odnosno u kancelariji.

Istom logikom smo se vodili i kada smo birali lokaciju za lokal, koja je danas izdvojena od centra grada i svih ostalih lokala i restorana – na Limanu 3, gde se mahom mogu naći poslovni prostori, kancelarije i samim tim ljudi koji veliki dio svog dana provode prilično statično. Pod ličnom predpostavkom da se svi oni u jednom trenutku umore od pljeskavica i brze hrane, pokazalo se da smo donijeli pravu odluku.

Tako je od nastanka ideje do njene realizacije prošlo tri, četiri mjeseca, koje smo proveli istraživajući, osmišljavajući naše obroke, koncept, dizajn, testirali ih tako što smo ih slali prijateljima i modifikovali po njihovim procjenama. Kada smo jednom imali osmišljen brend, lokal i prvih deset salata, priča se zavrtjela.

{gallery}teglas{/gallery}

MF: Kako je izgledao prvi radni dan?

Reklama

Vladimir: Sjećam se da sam otvorio sajt u jedanaest sati uveče. Bio je prvi jun 2014, a moja žena i ja smo sjedili i treperili, čekajući. A onda je došao prvi poziv, za koji se ispostavilo da je bio iz Beograda. Taj prvi dan je bio eksplozija za nas – sa nula sredstava uloženih u marketing, imali smo 1500 posjeta na sajtu, ljudi su počeli da dijle naš sadržaj na društvenim mrežama, niotkuda su se pojavili i heštegovi na Twitter-u i Facebook-u, prošao je svega jedan dan poslovanja dok nismo shvatili da moramo odmah da zaposlimo još jednu osobu.

Iako sam se donekle plašio suočavanja sa stereotipima kakve možeš očekivati kod nas, ispostavilo se da je upravo inovativnost i dobro osmišljen brend bio ključan faktor u širenju priče o nama. Vodili smo računa o najsitnijim detaljima: prije svega o lijepoj, zdravoj i ukusnoj hrani, a zatim i o pakovanju, deklaraciji koja sadrži sve potrebne informacije o sadržaju tegle, datumu proizvodnje, rok trajanja… Vodili smo se samo zdravim razumom: Šta bih ja volio da dobijem od ugostitelja? I zatim smo se trudili da sve odgovore na ovo pitanje uvrstimo u odlike i vrijednosti svog brenda.

MF: Zašto baš tegla?

Vladimir: Prije svega, to je bio jednostavan i praktičan način koji će nas izdvojiti iz mase. Pored estetike, divna stvar je to što istu teglu možete opet upotrebiti, ali i zameniti za još jedan obrok kod nas, na svaki deseti kupljen. Mi podstičemo i podsećamo naše mušterije da je ambalaža povratna, što je najpre naišlo na odgovor i podršku naših stalnih mušterija, kao i kompanija koje naručuju velike količine obroka. Primetio sam da se to naročito prmenjuje u drugoj polovini meseca, kada veći deo plate ode na račune i svakodnevne troškove. Predpostavljam da je u tom trenutku lijepo naići na Tegla’s karticu u novčaniku koja vam saopštava da imate besplatan obrok na raspolaganju. To se pokazalo odličnim kada je marketing u pitanju – trudimo smo se da budemo inovativni, da pratimo trendove i komuniciramo sa novim i starim ljubiteljima putem društvenih mreža. S obzirom na to koliko se priča brzo zavrtila, to je vjerovatno i bio presudan faktor da zapadnemo ljudima za oko. Međutim, nije jednostavno držati konstantu na tržištu i očuvati pažnju – kada je marketing u pitanju, uvijek morate biti spremni na nove izazove što je, na kraju krajeva, i ključ napretka. Tome u prilog pripremamo novi sajt i internu aplikaciju koja će nam pospješiti poslovanje. Zato smo u jednom trenutku odlučili da zaštitimo svoj brend, nakon čega je ubrzo otvorena i franšiza Tegla’s u Beogradu.

MF: Možeš li bliže da nam objasniš kako funkcioniše franšiza?

Vladimir: Još nismo ni proslavili prvu godinu poslovanja, kada je došlo do otvaranja franšize, što je bio sasvim logičan korak s obzirom da je Beograd jedini veći grad od Novog Sada u Srbiji.  Ukratko, Tegla’s u Beogradu je posljedica „copy-paste“ akcije koja ja trajala oko dva mjeseca. Tu ulazi cjelokupan „know how“ sistem, obuka radnika, priprema, recepture, korišćenje naše nabavne mreže i sajta, sistem rabata i sva logistička pomoć koju smo mogli da pružimo. Ljudi nerjetko mješaju franšizu sa licencom, ali ovo su zapravo dva različita sistema: Licenca se jednostavno proda i time je direktna saradnja završena; franšiza se plaća jednokratno a zatim slijedi isplaćivanje procenta od prodaje, što u našem slučaju uglavnom odlazi na marketing.

Reklama

MF: Da li je i koliko brzo je posao postao samoodrživ?

Vladimir: Kao što sam već rekao, nije mnogo prošlo do momenta kada smo samim poslom mogli da investiramo u dalji razvoj. Imamo tu sreću da moja profesija potpada pod IT sektor, tako da nismo morali da plaćamo izradu sajta ili vizuelnog identiteta, na čemu smo mnogo uštedili, ali smo, svjesni značaja marketinga, na početku ipak uložili u njega novac iz sopstvenog budžeta. Teško je napraviti statistiku jer prodaja od dana do dana može da zavisi čak i od vremenskih uslova, ali dnevno prodamo od sto do dvjesta, pa ponekad i trista tegli.

Sada je drastično lakše nego na početku – već imamo mnogo stalnih kupaca, stekli smo izvjesnu popularnost i povjerenje. Međutim, držimo se jednog postulata – nema koraka u nazad. Trudimo se da neprestano rastemo, prvo kvalitativno a onda i kvantitativno. U redu je ako smo neko vrijeme na istom mjestu, ali ako dostignemo određeni nivo kvaliteta nikada se ne osvrćemo iza sebe i čini mi se da su ljudi to prepoznali.

Trudimo se da ispunimo sve želje mušterija, što je dovelo do toga da mnogi od njih kupuju nove kombinacije salata čim se pojave, čak i bez pitanja šta se u njima nalazi. Slušamo ih, pitamo ih, zainteresovani smo da čujemo njihove utiske. Ako ne slušamo kupca, postojimo bez razloga.

MF: Kako će dalje teći razvojni put Tegla’s?

Vladimir: Plan je, svakako, da pređemo granice Srbije. Dobili smo mnogo pohvala od ljudi koji su dolazili iz Denvera, Budimpešte, Beča, Praga koji nisu naišli ni na šta slično na svojim putovanjima, što nam daje vetar u leđa i sjajan osećaj da smo pioniri ove ideje.

Reklama

Stvar je tako jednostavna, a opet tako interesantna, i kvalitativno i vizuelno i mi ćemo se truditi da je takvom i održimo i pošaljemo dalje u Evropu.

MF: Da li je teško uskladiti sopstveni biznis sa drugim, odnosno redovnim poslom?

Vladimir: Sada, kada funkcionišemo po ustaljenom šablonu i kada je posao razvijen, moje fizičko prisustvo nije bitno. U svakom slučaju su tu internet i telefoni. Naravno da nije bilo tako od samog početka, a treba uzeti u obzir da moj život nisu ni samo ta dva posla – tu je i porodica, moje lično vrijeme, otvaranje franšize… Znao sam da će to tražiti mnogo vremena i truda od mene, ali sam isto tako znao da ukoliko postavim posao na zdrav, čvrst temelj i uspostavim kvalitetnu mrežu saradnika i dobavljača, ubrzo će sve biti mnogo lakše i neću imati čega da se plašim. Ukoliko pokušaš da sve to uradiš danas za sutra i zabašuriš sve rupe koje se pojave na putu to neće trajati.

Imam mnogo prijatelja koji svoje dobre ideje sabotiraju i prije nego što probaju da ih sprovedu u djelo i mislim da je ovo najveća greška koju možete napraviti. Stvar je sledeća: Šta god da vam padne na pamet, velika je vjerovatnoća da niste prvi. Pa šta? Probajte. Čak i da ne uspije, znaćete da ste dali sve od sebe. Naučićete mnogo.

Ljudi koji govore da je ovdje sve katastrofalno, nikad ni ne odu odavde. Ostaju i nastavljaju da pričaju kako je sve katastrofalno. Nije – ali to možete da saznate samo ako pokušate suprotno.

Izvor: Moja firma

Reklama